Dragana, 40 god., mašinski inženjer, zaposlena, udata, majka jednog deteta.
Dg: Hipohondrija
Dragana je upućena psihijatru od strane brojnih gastroenterologa, kod kojih je odlazila, učestalo, tokom poslednjih godinu dana. Prilikom prvog javljanja psihijatru donosi obimnu medicinsku dokumentaciju, sakupljenu u tom periodu, i izražava svoju sumnju da je na pravom mestu, jer ona ima problem sa stomakom, a ne sa psihom.
Navodi da su tegobe počele mučninom, nadimanjem i bolovima u stomaku, kao i da ove simptome i dalje oseća, te je uverena da boluje od karcinoma želuca.
Odlazila je kod brojnih gastroenterologa, koji su u više navrata preduzimali obimne dijagnostičke procedure, ali bolest stomaka nije utvrđena. Urađeno je više endoskopskih pregleda (pet gastroskopija i tri kolonoskopije), ultrazvučnih pregleda i laboratorijskih analiza, tri puta je hospitalizovana i rađena su ispitivanja u bolničkim uslovima. Dijagnoza nije postavljena, isključeno je svako oboljenje stomaka, a posebno karcinom.
Svako ispitivanje je kratkotrajno dovodilo do poboljšanja, ponekad od samo nekoliko dana, da bi se sumnja i uverenost da postoji karcinom želuca ponovo javili.
Bila je razočarana, ljuta na doktore što nisu u stanju da postave “pravu” dijagnozu (karcinom želuca), svoje sumnje objašnjavala je pogrešnim tumačenjem rezultata, baziranim na navodima sa interneta.
Dragana je potpuno vladala medicinskom terminologijom, posedovala je znanje u vezi s gastroenterološkim oboljenjima i nudila objašnjenja svojih simptoma, uglavnom pogrešna, koja se nisu uklapala u njeno stvarno zdravstveno stanje.
Telesno je bila potpuno zdrava. Razuveravanja od strane gastroenterologa i porodice nisu pomagala. Bila je potpuno okupirana preduzimanjem ispitivanja, nalaženjem novog gastroenterologa, zapostavila je porodicu, prijatelje, druženje i prestala da odlazi na posao.
Kod psihijatra je došala nerado, sa sumnjom zbog čega je, zapravo tu, kad ima problem sa stomakom, a ne sa „glavom”.
U lečenju je korišćen integrativni pristup – psihofarmakoterapija i psihoterapija, da bi Dragana postepeno prihvatila ideju da se emocionalna patnja može izražavati i kroz telesne simptome. Postepeno se vratila svojim obavezama i nastavila da vodi kvalitetniji život.
Dg: HIPOHONDRIJA
O hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na naš život? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?
Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Ove osobe najcesce imaju u vidu neko oboljenje ( multipla skleroza, karcinom, leukemija….), samo od lekara traze potvrdu da zaista imaju to oboljenje.
Ona spada u poremećaje povezane sa strahom. Normalna osećanja i pojave osoba obično interpretira kao nenormalne i potresne, a pažnja je, obično fokusirana na jedan ili dva organa, ili sistem tela.
Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Sindrom je zastupljen i kod muškaraca i kod žena i nema posebnih porodičnih karakteristika.
Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.
I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj ciklus razvoja hipohondrije.
Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način. Cesto i emocionalni gubitak ( raskid veze, gubitak bliskog clana porodice) moze voditi u hipohondriju.
Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd. Ne smemo smetnuti sa uma da oni ove simptome zaista osecaju, da ih ne simuliraju niti izazivaju voljno. A takodje ih ne mogu sami voljno razresiti.
I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)…
Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.
Hipohondrične osobe stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju. Za razliku od pomoći lekara, upućivanje na psihijatra, ove osobe smatraju uvredom. Stoga je u početku najbolji pristup da se taktički pristupi osobi u saradnji lekar-psihijatar, kako bi započeo proces lečenja.Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.
Stručni tim Anima Centra je sa svojim višegodišnjim iskustvom može vam pomoći u uspostavljanu dijagnoze i preporuka za dalje lečenje. Nemojte čekati da vreme prolazi, obratite se stručnom timu za pomoć i svoj ili život vaših najbližih učinite što je kvalitetnije mogućim.
Pro Anima Centar Tim
