Milena, 32 godine, farmaceut, udata, majka dva deteta, zaposlena;
a
Dg: Panični poremećaj
Milena se obratila psihijatru za pomoć tri godine posle pojave prvih simptoma, u toku kojih je više puta tražila pomoć u Urgentnom centru ili Hitnoj pomoći zbog prisutnih telesnih simptoma i straha. Uzrok tegobama nije utvrđen, svi nalazi i sprovedene dijagnostičke procedure bili su uredni.
U toku večeri, prilikom gledanja televizije, osetila je lupanje i preskakanje srca, imala je utisak da u prostoriji nema dovoljno vazduha, preznojila se, uz podrhtavanje. Simptomi su trajali kratko, ali su bili intenzivni, uz izražen strah da joj se dešava nešto opasno – da je dobila infarkt srca, da gubi kontrolu i da će da umre. Kada je ustala da otvori prozor, osetila je nestabilnost i vrtoglavicu, mislila je da će se onesvestiti. Suprug je hitno odvezao u Urgentni centar, gde su je pregledali i zaključili da je sve u redu. Ovi nalazi su je umirili, ali se osećala iscrpljeno i malaksalo.
Posle nekoliko dana, prilikom povratka s posla, u gradskom prevozu napad se ponovio, a posle nekoliko dana i u kolima, prilikom povratka s posla. Nakon toga napadi postaju učestaliji, a strah sve veći. Počinje da izbegava vožnju gradskim prevozom, a takođe i vožnju kola, zbog straha da će se napad ponoviti, prilikom kog će se onesvestiti, dobiti infarkt ili izgubiti kontrolu nad sobom. Od tada sve češće izbegava odlazak na posao, uzima bolovanja, kada retko izlazi iz kuće, i to samo u pratnji supruga ili dece.
Postepeno, kvalitet života joj je toliko narušen da nije u stanju da funkcioniše samostalno. Na posao odlazi samo ukoliko je neko odvede, s decom se ne oseća sigurno, ima strah da će se napad ponoviti kada je sama s njima i da neće biti nikoga ko će moći da joj pomogne, niti da zbrine decu. Prestaje da odlazi u supermarkete, bioskope ili pozorišta, zbog straha da će se tamo dogoditi napad, a da u tim uslovima pomoć medicinskog osoblja neće biti dostupna. Mnogo puta odlazi u Urgentni centar, ali je zaključak uvek isti – „sve je u redu, zdravi ste”.
Napadi postaju skoro svakodnevni, stalno je prisutna bojazan od novih napada, sama više ne ide van kuće, a često je prisutan i strah da ostane sama u kući. Žalbe da će joj se nešto loše
dogoditi, a da se pri tom ništa od očekivanog ne događa, utiču na to da suprug i bliža porodica imaju sve manje razumevanja, njoj opada samopoštovanje, a pojavljuje se i osećanje krivice zbog čestog odsustva s posla. Više puta je upućena psihijatru, ali je odbijala da ode, sa sumnjom u psihološku prirodu simptoma.
Ubrzo po javljanju psihijatru, uspostavljena je kontrola simptoma uz pomoć medikamentoznog lečenja i psihoterapijskih intervencija, a samim tim, uspostavljen je bolji kvalitet života, vraćena puna funkcionalnost i bolje savladavanje izazova svakodnevnog življenja.
Dg. PANIČNI POREMEĆAJ
Svi smo iskusili strah kada smo iznenada suočeni sa pretećom ili opasnom situacijom: prelazimo ulicu i ugledamo automobil koji se juri ka nama niotkuda, izgubimo iz vida dete na igralištu, ili kada čujemo kako neko vrišti u gomili. Trenutna panika šalje signale a naša glava se napuni lošim (horor) mislima. Kada opasnost prođe, tako i naši simptomi prođu. Laknulo nam je da se nije dogodilo nešto loše, i nastavljamo dalje.
.
Ali zamislite kupovinu u prodavnici kada se, iznenada, osećate kao da ste u bolovima predstojeće katastrofe. Vaše srce lupa iz grudi, a vi se osećate zgrčeno, počinjete da se preznojavate i postajete preplavljeni strahom. Ubeđeni ste da ćete se onesvestiti, izgubiti razum, napraviti budalu od sebe, ili čak poludeti ili umreti. A zatim, kako su se ta osećanja pojavila, tako i prolaze. Imali ste napad panike. Iscrpljeni ste i zbunjeni, i pitate se: “Šta ako se ovo opet desi?”
.
Napadi panike se događaju neočekivano, ponekad čak i tokom sna. Ljudi koji dožive takve napade i preokupirani su strahom od sledećeg napada, ili promene svoje ponašanje da bi izbegli mesta ili situacije u kojima se to dogodilo, verovatno je da pate od paničnog poremećaja. Reč je o ponavljanim napadima intenzivnog straha, koji se javljaju iznenada, bez vidljivog razloga ili veze sa nekom specifičnom situacijom. Panični poremećaj je danas jedan od najčešćih problema sa kojim se susrećemo. Panični poremećaj se obično razvija u ranom odraslom dobu, i pogađa odrasle i adolescenate. Žene su dvostruko verovatnije od muškaraca da razviju panični poremećaj. Mnogi ljudi koji pate od napada panike ne znaju da imaju pravi poremećaj koji se uz adekvatnu pomoć može izlečiti veoma uspešno.
.
Da bi nekome bio konstatovan panični poremećaj, potrebno je da se napadi javljaju
• U prilikama gde nepostoji objektivna opasnost
• Bez ograničenosti na poznate i predvidljive situacije
• Postojanje uporedivog odsustva simptoma između napada
Kao deo naše svakodnevnice, strah je prirodna emocionalna reakcija na opasnost, naš biološki odgovor na pretnju.Strah nam pomaže da se izvučemo iz opasnosti i pripremimo se za važne događaje, i upozorava nas kada treba da preduzmemo akciju. Kada je anksioznost uporna, prekomerna, naizgled nekontrolisana, neodoljiva i onesposobljava ili kada ometa svakodnevne aktivnosti, verovatno je da se ipak radi o paničnom poremećaju. Panični poremećaj se često javlja zajedno sa drugim mentalnim i fizičkim poremećajima, uključujući druge anksiozne poremećaje, depresiju, sindrom iritabilnog creva, astmu i zloupotrebu supstanci. Zbog toga je jako važno potražiti stručnu pomoć lekara koji imaju dosta iskustva i znaju da prepoznaju, razgraniče postojeće simptome i izoluju pravi uzrok problema sa kojima se osoba susreće.
.
Na pravom ste mestu i u pravim rukama, ukoliko se odlučite da potražite pomoć u Pro Anima centru, jer višegodišnje iskustvo i ekspertiza našeg tima, nepogrešivo i efikasno konstatuje problematiku i daje uputsva za dalje rešenje.
.
.
Pro Anima Centar Tim