Povratak na posao posle porodiljskog odsustva
Elena, 36 godina, inženjer pejzažne arhitekture, zaposlena, udata, majka dva deteta
Elena je već u prvom telefonskom razgovoru najavila da njeni problemi nisu „krupni“, ali bi ona svakako želela da popriča sa stručnom osobom. Ona je u tom trenutku bila na porodiljskom bolovanju, jer je imala kćerku od tri godine i sina od devet meseci. Tokom poslednjih mesec dana postajala je sve napetija, a jednom u dva-tri dana se događalo da ima „napad plača“.
U tim situacijama se sklanjala u drugu sobu, da je suprug i deca ne vide. Povremeno se dešavalo da ima teškoće da se uspava, jer je razmišljala o tome kakva će je situacija sačekati na poslu kada se bude vratila s porodiljskog bolovanja. Zapravo, nije bila sigurna da li ona želi da se vrati na taj posao ili ne. Naime, situacija u njenoj firmi se značajno pogoršala u poslednjih godinu dana, a od kolega je čula da je dve trećine zaposlenih dalo otkaz i prešlo na druga radna mesta.
Takođe, odnos s nadređenima je bio vrlo problematičan, znala je da su druge koleginice „kažnjavane“ prebacivanjem na niže pozicije nakon povratka s porodiljskog bolovanja. Ona i suprug su unazad pet godina otplaćivali kredit za stan i ostalo im je još pet godina. Suprug je pre tri meseca dobio unapređenje, a period prilagođavanja na nove obaveze mu je bio zahtevan, jer je morao da pohađa dodatne kurseve i radi od kuće.
Njih dvoje su prilično bliski, ali Elena ima doživljaj da ne sme da podeli s njim razmišljanje o promeni posla, iako se ona sama najbolje osećala s tom idejom. Imala je u vidu koliko se on trudi i doprinosi kućnom budžetu i osećala je da mora da ga prati u tome. Stoga se sve više udaljavala od njega i vreme provodila u brizi o deci i obavljanju kućnih poslova.
Elena je došla na prvu seansu i prihvatila da njen problem jeste tema o kojoj ima smisla da razgovara s psihologom ili psihijatrom. Tokom psihološkog savetovanja vrlo brzo je dovela u vezu tegobe u vidu razdražljivosti, plakanja i teškoća s uspavljivanjem sa završetom porodiljskog bolovanja koje joj predstoji u bliskoj budućnosti. Ohrabrena je da otvoreno govori, prvo u svojoj terapiji, o osećanjima koje ima u vezi sa situacijom u kojoj se nalazi, a potom i da priča sa suprugom o ovoj temi koja je za nju izuzetno važna. Napetost i plakanje su se ubrzo izgubili, a uz psihološki rad počela je da se priprema za period koji joj predstoji, u smislu povratka na stari posao i informisanja o mogućnostima za promenu, a bez ishitrenih odluka i osećanja krivice.
Bračno partnerski odnos
Katarina, 38 godina, diplomirani geograf, nezaposlena, udata, majka dve kćerke
Katarina je došla na psihološko savetovanje zato što ima doživljaj da se „pretvorila u domaćicu koja non stop nešto radi i gunđa“. Živi sa suprugom i dve kćerke – od šest i dve godine. Nije radila od kako je prvi put ostala u drugom stanju, pretežno je upućena na decu i supruga.
Njegovo radno mesto je takvo da vrlo često nema jasno određeno radno vreme, a događalo se da ga zovu i tokom vikenda na posao. Navodi da su odnosi između njih dvoje prilično zahladneli rođenjem druge kćerke, da veoma retko razgovaraju, te da među njima kao da ne postoji nikakva bliskost. Brigu o domaćinstvu je preuzela na sebe, a kada suprug kaže da bi on nešto uradio, ona ne može da se opusti, jer zna da on često napravi neki propust i onda odbije njegovu inicijativu, misleći da je bolje da ona sama uradi sve od početka.
Međutim, onda se dešava da uveče bude vrlo umorna kada on dođe s posla i da krene da mu zamera kako je nepažljiv suprug i otac. Ovo su u nekoliko navrata čule i kćerke, te sada i one odbijaju da provode vreme s njim. Katarina se ranije aktivno bavila sportom, međutim, tokom poslednje dve godine nije otišla ni na jedan trening, jer nema vremena. Ima doživljaj da ne može više da izdrži pritisak brige o domaćinstvu i da „puca po šavovima“.
Katarina je tokom procesa savetovanja uvidela da situacija u kojoj se našla obiluje obavezama, a da nudi malo prostora za zadovoljstvo. U situacijama kada sama obavi sve kućne poslove i sama vodi brigu o deci, ona se oseća nezadovoljno i počinje da prebacuje to suprugu.
On tokom većeg dela dana nije kod kuće i u trenucima kada bi mogli da budu zajedno i dele, bilo brigu o deci, bilo kućne poslove, Katarina je tu postavila barijeru. Na taj način se njen problem učvršćuje, a njih dvoje udaljavaju. Uvidevši način na koji uvodi sebe u stanje frustriranosti, Katarina je počela drugačije da posmatra izazove koje pred sobom ima, a supruga je počela da doživljava kao saradnika i partnera.
Nega dementne osobe
Branka, 54 godine, ekonomski tehničar, nezaposlena, udata, majka jedne kćerke i dva sina
Branka se odlučila da potraži pomoć psihologa nakon što je saznala da joj majka boluje od Alchajmerove demencije. Majčina bolest je u fazi umerenog oštećenja, ona učestalo zaboravlja i povremeno sakriva novac, čuvajući za „crne dane“.
Branka priprema obroke i donosi joj više puta dnevno, budući da žive u istoj zgradi. Brankina kćerka živi unazad deset godina u inostranstvu, a njena dva sina studiraju i preuzimaju vrlo malo obaveza oko bake. Brankin suprug nikada nije imao dobar odnos sa taštom, tako da se povlači kada joj je potrebna pomoć, što njoj posebno teško pada, jer je ona brinula o njegovom ocu kada je bio bolestan.
Branka se oseća fizički iscrpljeno, a u isto vreme je zbunjena, ne zna kako da priča s majkom kada joj ona govori neke stvari koje pripadaju prošlosti ili kako da odgovori kad je majka „po stoti put“ pita jedno isto. U tim situacijama se dešava da Branka ima burnu reakciju, pri kojoj viče na majku, nakon čega oseća kajanje i plače. Paralelno s obavezama u vezi s majkom i brigom o njenom i svom domaćinstvu, Branka čuva decu svoje sestričine.
To joj pričinjava zadovoljstvo i do skroro se uvek radovala kada je pozovu. Međutim, u poslednje vreme se oseća vrlo iscrpljeno i umorno i nalazi izgovore da ne bi prihvatila ponovo da ode da brine o njima, a neprijatno joj je da otvoreno razgovara sa sestričinom i objasni joj aktuelnu situaciju.
Branka se nalazi u ulozi negovatelja dementne osobe, koja je vrlo zahtevna kako psihički, tako i fizički.
Sama činjenica da sada ona i njena majka više ne mogu da imaju odnos kakav su imale, izaziva osećanja tuge, bespomoćnosti, besa…
Edukacija o prirodi bolesti i adekvatnim načinima za postavljanje prema majci predstavljao je prvi zadatak u zajedničkom radu. Potom su usledila razmatranja toga na koji način njen porodični sistem mora da se reorganizuje da bi izneo aktuelnu situaciju.
Razumevanje homoseksualnog člana porodice
Mirna, 48 godina, laborant, zaposlena, razvedena, majka jednog deteta
Mirna je u telefonskom razgovoru zvučala vrlo uznemireno povodom toga što želi da zakaže razgovor s psihologom. Na početku prvog susreta počela je da plače i ponovila je nekoliko puta da ju je sramota što je došla i što je muče problemi koje ima. Nakon nekoliko minuta se umirila i rekla da ona zapravo nema puno problema, nego jedan, koji je vrlo ozbiljan. Njen sin, od 19 godina, joj je rekao da je gej pre nedelju dana.
Imao je jednu vezu od godinu dana s momkom iz drugog odeljenja i nedavno su raskinuli. On sam je prihvatio to kao deo svoje ličnosti i odlučio je da bude iskren u odnosu s njom. Ona od tada skoro svakog dana plače i pita se gde je pogrešila kao roditelj.
Otvorila je bolovanje, ali se oseća vrlo nelagodno što treba da se vrati na posao, jer ima doživlaj da će kolege ubrzo saznati za seksualno opredeljenje njenog sina, a ona to doživljava kao životni promašaj i sramotu. On je odličan đak i nikada nije imao ispade u ponašanju, sprema se da upiše fakulet koji želi.
U poslednjih nedelju dana mu je vrlo teško da boravi u stanu s njom, jer ne može da podnese njenu reakciju na njegovu iskrenost. Stoga, odlazi kod oca češće nego inače, a s Mirnom se čuje telefonom samo na kratko i pita je kako se oseća.
Razgovor s Mirnom ticao se s jedne strane osećanja krivice i stida koje oseća, a s druge strane odnosa sa sinom u aktuelnim okolnostima. Savremene teorije u najvećem procentu slučajeva ne tretiraju homoseksualnost kao bolest, a o mogućem poreklu datog opredeljenja postoji više teza, od kojih nijedna nije dobila naučnu podršku u svim istraživanjima.
Stoga se svaki slučaj mora posmatrati izdvojeno. Ni Mirna niti njen sin nemaju razloga da osećaju krivicu ili stid tim povodom. Budući da on to prepoznaje kao deo svog identiteta, sada je na njoj zadatak da učini isto. Mirna je osetila olakšanje što s nekim može da priča o temi koja je za nju i njenog sina vrlo važna.
Prihvatila je da ne možemo donositi zaključke o svim gej osobama na isti način i pozvala sina da se vrati u stan i da iznova razgovaraju o svemu.